Senzorna integracija je sposobnost organizovanja senzornih utisaka iz okoline i tela kako bi mogli biti korisno upotrebljeni. To je normalan neurološki proces koji omogućava da mozak organizuje mnoštvo senzornih informacija, koje dobija putem čula, u dobro integrisanu celinu. Omogućava adekvatnu interakciju sa ljudima i okolinom.
Putem čula dobijamo informacije o fizičkom stanju našeg tela i okoline koja nas okružuje. Veliki broj senzornih informacija pristiže u naš mozak svakog trenutka i to ne samo iz naših očiju, ušiju, putem dodira, već iz svakog dela našeg tela. Mozak mora da organizuje sve te informacije kako bi se čovek normalno kretao, ponašao i učio. Ali, ako su ove informacije neorganizovane pomenuti procesi mogu biti značajno pogođeni.
Sporije učenje i lošije ponašanje često su posledica neodgovarajuće senzorne integracije u mozgu deteta!
Senzorna integracija počinje još intrauterino kada mozak fetusa oseti pokrete majčinog tela, nastavlja se po rođenju. Prvih sedam godina mozak je primarno zadužen za senzornu obradu. Malo dete ne razmišlja puno o stvarima oko sebe, ono ih oseti, pa reaguje mišićno ili motorički više nego mentalno. Kasnije, kako dete postaje starije, mentalni i socijalni odgovori zamenjuju senzorne. Važno je znati da se mentalno i socijalno funkcionisanje mozga zasniva na senzomotornoj obradi.
Mi imamo 8 čula : čulo dodira, vida, sluha, ukusa, mirisa, postoji još i proprioceptivno čulo koje omogućava da znamo kako da koristimo svoje telo i mišiće u prostoru (kako da nosimo čašu a da je ne polomimo ili ne ispustimo, kako da se ne sudaramo sa drugima ili predmetima dok izvršavamo neku radnju), vestibularno čulo na osnovu koga možemo da održavamo ravnotežu, imamo dobar kontakt pogledom, dobar tonus mišića i posturu tela i čulo interocepcije zahvaljujući kome znamo kada smo žedni, gladni, kada nas nešto boli.
U odnosu na čula koja ne funkcionišu adekvatno, poremećaji senzorne integracije se ispoljavaju kao neosetljivost, preosetljivost ili konstantno traženje novih čulnih podražaja (taktilna preosetljivost, vestibularna neosetljivost, proprioceptivno traženje…).
Preosetljivo dete će gurati svoje roditelje prilikom maženja, plakaće kada mu se menja pelena, izbegavaće hranu i teško će se uspavljivati. Kasnije će izbegavati vršnjake i igru sa njima, retko će trčati, može se desiti da se sklanja od druge dece ako je gužva, može izbegavati penjanje, vrtenje i skakanje. Veoma često se pojavljuje nelagodnost prilikom hodanja po travi, pesku, kamenčićima. Ova deca ne vole da se isprljaju i ne vole da dodiruju predmete različitih tekstura.
Neosetljivo dete ima lošu pažnju, stalno je u pokretu, nema svest o tome da može da padne i povredi se kada se negde popne, ne oseća bol, ne smetaju mu izuzetno grube ili oštre teksture. Može se desiti da udara drugu decu i da se sudara sa vršnjacima i predmetima. Nekada neosetljivo dete može da se vrti ili ljulja jako dugo, a da ne oseti zadovoljstvo u isto vreme kada i druga deca, zapravo ne oseća ništa, jer čulni podražaji ne dopiru do njega. Ovakvo dete ne može da sedi mirno, niti može da održi pažnju tokom jednog školskog časa.
Dete koje traži čulne senzacije je u stanju da po ceo dan skače ili se ljulja kao da će da otkine ljuljašku. Ovo dete često ima razvijene mišiće i dobru grubu motoriku. Ono oseća čulne senzacije, ali nikada mu nije dosta, stalno oseća potrebu da iznova i iznova radi uglavnom jednu te istu stvar ( besomučno ljuljanje, šetanje, penjanje, skakanje). Vrlo često izgleda zadovoljno sa osmehom na licu. Iako na prvi pogled može delovati spretno i snalažljivo, ono ipak nema dovoljno razvijenu sposobnost kreiranja igre niti pažnju za učenje,jer je zaokupljeno traženjem novih izvora čulnih senzacija.
Detetu sa senzornim smetnjama svakodnevne aktivnosti mogu biti teške i frustrirajuće.
Senzorni unos koji dobija nije adekvatan, kao što nije adekvatna ni reakcija njegovog nervnog sistema. Ova deca su često rasejana,razdražljiva, često isključena, a mogi biti i agresivna. To se dešava zato što im se svakodnevica čini nepredvidljivom, nekada zastrašujućom.
Zato ako mislite da vaše dete ima smetnje senzorne integracije potražite stručnu pomoć. Na osnovu senzornog profila, anamnestičkih podataka i testova, sertifikovani senzorni pedagozi prave plan koji se sastoji od dugoročnog cilja i kratkoročnih ciljeva, a potom kreiraju takvo okruženje u senzornoj sobi koje će pomoći vašem detetu da na adekvatan način dobije ona senzorna iskustva koja su mu potrebna.
Nemojte čekati da dete “preraste” problem jer se to neće desiti!
Ono može da nauči kako da taj problem sakrije ili ga kompenzuje, ali on će i dalje postojati i može mu zadavati ozbiljne teškoće u učenju i svakodnevnom funkcionisanju. Što je mozak mlađi to je fleksibilniji i na njega se može lakše uticati. To će pomoći detetu da se kasnije tokom razvoja lakše bori sa zahtevima sredine i emocionalnim problemima.