Dečija afazija podrazumeva oštećenje ili gubitak već stečenih jezičkih sposobnosti, koje nastaje usled oštećenja mozga u detinjstvu. Kao glavni uzroci dečijih afazija navode se traumatske povrede glave, tumori, infekcije mozga, epilepsije i cerebrovaskularna oboljenja.
Postoje dva tipa dečijih afazija:
- Kongenitalna afazija je poremećaj jezika, koji je nastao kao posledica lezija u prenatalnom, perinatalnom i postnatalnom periodu. Uglavnom se javlja kao motorički tip afazije, gde je oštećena sposobnost produkcije govora, dok je razumevanje relativno očuvano. Deca se uglavnom služe dvosložnim rečima, koje se teško artikulišu. Pored problema u produkciji govora, mogu biti prisutni usporeni motorni i emocionalni razvoj.
- Stečena dečija afazija podrazumeva gubitak već stečenih govorno- jezičkih sposobnosti. Ovim afazijama prethodi uredan govorno-jezički razvoj koji se narušava povredom mozga. Stečena afazija može biti:
- Nefluentna afazija – karakterišu je redukovan ekspresivni govor, agramatizam, anomija (nesposobnost pronalaženja adekvatnih reči), poremećaj u izgovoru glasova, nefluentan govor, česte pauze u toku govorenja.
- Fluentna afazija – retko se javlja kod dece. Karakterišu je poremećaji razumevanja govora, verbalne parafrazije, neologizmi u spontanom govoru.
- Landau – Klefnerov sindrom je specifičan oblik stečene afazije udružene sa epilepsijom. Obično se javlja između treće i devete godine života. Prisutni su poremećaji formulisanja i produkcije govora, mutizam, i poremećaji razumevanja, pri čemu se poremećaji razumevanja prvi ispoljavaju. Ova deca često odaju utisak da im je sluh periferno oštećen. Epileptični napadi se javljaju u formi konvulzija, retki su i lako se kontrolišu.
TRETMAN DEČIJIH AFAZIJA
Tretman dečijih afazija sprovodi logoped. Od presudnog značaja su detaljan dijagnostički postupak i procena svih aspekata govora i jezika, kao i blagovremeno sprovođenje logopedskog tretmana. U terapiji dečijih afazija sprovode se individualizovani tretmani, koji se prilagođavaju tipu afazije, kliničkoj slici, kao i uzrastu deteta. Upravo zbog činjenice da je dečiji mozak plastičniji u odnosu na mozak odrasle osobe, strarost deteta smatra se važnim prognostičkim faktorom dečije afazije. Zato pristupamo konceptu rane intervencije. Dete se uvodi u proces specifičnih habilitaciono-rehabilitacionih tretmana što ranije, u cilju stimulisanja kognitivnog razvoja i izgradnje govorno-jezičkog sistema u skladu sa hronološkim uzrastom.